Nenad Lalatović: Od trijumfa Vojvodine do ukrajinskih suđenja

U složenoj mreži balkanskog fudbala malo imena odjekuje duboko kao Nenad Lalatović. Iskusni trener, koji je trenutno zadužen za Spartak Suboticu, nedavno je otvoreno pričao o sopstvenom trenerskom putu, od izazova ratom razorene Ukrajine do njegovog iskustva sa Borcem u Banja Luci.

Lalatovićev trenerski repertoar je putovanje kroz otkucaje srca srpskog fudbala. Njegova karijera, od Mladost GAT-a do Vojvodine, gde je sa Vojvodinom osvojio Kup Srbije u sezoni 2019/2020, svedoči o njegovoj posvećenosti i uspehu.

Njegov nedavni trenerski mandat u Zoryi, u Ukrajini predstavljao je jedinstvene izazove za Lalatovića. Osvrćući se na vreme tamo, priznao je: „To je bio izazov za mene“, rekao je on, opisujući strašne uslove, otkrivajući nadrealno iskustvo igara koje su ponekad trajale tri do četiri sata, prekidane sirenama i pretnjom od vazdušnih napada.

Lalatović je izrazio težinu situacije, ali je naglasio da, uprkos iskušenju, on to vidi kao novo poglavlje u svom životu, a ne kao grešku. Kada je Lalatović upitan o svojoj kratkoj, ali nezaboravnoj misiji sa Borcem u Banjaluci, njegov odgovor obeležila je iskrenost. Trener je izrazio prvobitno razočaranje što nije mogao da igra pred oduševljenom publikom FK Borac, već se igralo u Novom Gradu.

Razmišljao je da odmah napusti Borac, ali je odlučio da ostane jer nije želeo da ukalja svoju reputaciju odlaskom iznenada. Lalatović je, između ostalih, izrazio želju da se vrati u Bosnu i Hercegovinu kao menadžer Borca, Veleža, Željezničara ili Sarajeva, a dao bi sve od sebe ako bi mu se pružila prilika.

Lalatović je poznat ne samo sa strane već i po svom harizmatičnom trenerskom stilu. Sebe je opisao kao poštenu i mirnu osobu, naglašavajući da je spreman da pomogne svakome kome je pomoć potrebna.  Za razliku od njegovog stila na terenu, Lalatovićev lični život oslikava povučenu osobu koja ceni provođenje vremena sa bliskim prijateljima i porodicom. Međutim, kada pištaljka eksplodira i igra počne, Lalatović doživljava promenu. „Jednom kada utakmica počne, to je moj život. Transformišem se u gladijatora. Dajem sve da pobedim”.

Ta dvojnost između njegovog tihog privatnog ponašanja i njegove strastvene trenerske ličnosti je ono što ga čini takvim čovekom koji živi i diše fudbal. Dok Lalatović nastavlja svoj put sa Spartakom iz Subotice, ne može se a da ne zaintrigira predstojeća poglavlja.

Njegova iskrenost o izazovima u Ukrajini, njegova razmišljanja o Borcu i uvid u njegovu dvojnost pružaju ljubiteljima fudbala dublje razumevanje čoveka koji slovi za uspješnog menadžera. Harizmatična kombinacija pribranosti i intenziteta Nenada Lalatovića i dalje ga čini fascinantnom figurom.